Ако не верујемо, није се догодило.
Ако не причамо, није било.
Ако не изговоримо, није се десило.
Зато данас нећемо рећи да је преминула наша Милица. Нећемо изговорити да је више нема, јер она је – ту. Потврђујемо то порукама исписаним на нашим друштвеним профилима, погледима којима се колеге данас срећу у немој тишини која разумевањем говори више од речи.
О Милици се не може говорити у прошлом времену. Она јесте наша– до пре неки дан, данас и увек. Пензија је била само административни обичај, њој непозната именица. Увек је била ту, међу нама и са нама. Синдикална улога за њу није била функција, већ позив. Мисија. Нешто што се не преузима, већ прихвата целим срцем. Са осмехом за свакога и разумевањем за све, али увек чврста и јасна у борби за људе, за њен Вожд, за све нас.
Као наставница српског језика волела је реч и тренутак тишине који настане када поезија пронађе своје место. Као „македонско девојче” са осмехом је прихватала сваки позив да говори поезију на језику који се не преводи, већ осећа.
А после њене Уније, и њеног Вожда, ту је био и њен Иван. И кад их је било троје, па четворо, и петоро, њих је било двоје. И сада су двоје то исто једно, које заувек остаје у нама – Ивча лагано, креативно и узвишено, и Милица – борбено, истрајно, предано.
Мицо, нека су ти широка поља небеска. Остајеш са нама у начину на који бранимо једни друге, у речима које не одустају и у тишини која зна кад и зашто ћути.
Во тишината, Ацо Шопов
Ако носиш нешто неизречено,
нешто што те притиска и пече,
закопај го во длабока тишина,
тишината сама ќе го рече.
