У сенци стабала Фазанерије, тамо где се некад трчало срцем, а не секундом, поново је зазујао дух кроса!
Спретни су трчали, лако и брзо, а остали – још важније – били су навијачи, подршка, ветар у леђа. Адреналин, узбуђење, смех, понека огреботина и много поноса. Сви су тестирали своје границе, изненадили себе, неки открили да могу више, неки да могу другачије – али сви заједно, сви једна школа, један тим.
Крос није само трка – он је повратак здравим навикама, заједништву, духу фер-плеја. Идеја да је сваки корак важан, чак иако није најбржи!
Када се дружимо – такмичење је само изговор за смех и заједништво!
После кроса, игра није стала. Настављена је омиљеним надметањем које ученици једва чекају сваке године – вуча конопца наставника и осмака!
Смех, навијање, тактика… али и озбиљна борба!
И да, као што традиција налаже – наставници не попуштају. Ни кад је ужарено, ни кад вуче цела генерација!
Још једна победа за хронике, али и још једна лекција: да је школа много више од оцене! Школа је заједништво, игра, поштовање и радост што смо заједно.
