Данас нас је после кратке и изненадне болести напустио наш драги колега Иван Марковић, наставник ликовног у пензији, човек који је осликао школу и био тихи савезник у свему смисленом и оплемењујућем. Сахрана ће бити у четвртак, 23. октобра од 12.00 на гробљу у Горњем Крупцу, а комеморација у петак, 24. октобра у 12.00 у Малој сали наше школе.
Уместо гитаром и поезијом, поздрављамо Ивчу незаборавом на који нас је задужио не само платнима, која дају нашој кући породичну топлину и достојанственост школе, већ и дивном душом космополите.
МОЈА ШКОЛА И НАША ГАГА (извод из часописа Вожд за школ. 2021/2022)
Представа се приводи крају и светла се полако гасе.Мрак… Одједном сноп светлости обасјава портрет Вожда Карађорђа који са врха нежно пада на сцену….Уздах, тајац и громогласни аплауз… Приредба поводом Дана школе, 9. децембар 2003. године…
Портрет је данас у холу школе. Сија још јачим сјајем… А Иван где је?
Иван Марковић, аутор портрета. Он и ја почели смо да радимо исте године у овој школи, заједно смо частили колектив. Могла бих да пишем о њему као дивном колеги, изузетном наставнику, врхунском уметнику, искреном пријатељу… Ја сам га само замолила да нам исприча причу о настанку портрета.
Гаго, Стева је купио платно, Мира сашила велики формат, моја Гоца је донела очеве лајсне и средили смо платно…Осмог децембра сам схватио да поново радим све у задњи час, а Весни сам обећао. Положио сам платно испред гараже, не знам зашто тамо. Цртао сам, сликао, трчао кроз кућу да са терасе погледам, па поново доле и тако много пута до мрака…
„Иве, синко, зар то мора по ову ладноћу?“
„Мора, тетка Десо, ово је за моју школу.“
Сутрадан смо поставили сцену. Погледао сам портрет – један чуперак, једна боја, једно слово-ружно…Све то је почело да ми боде очи, да ме мучи. Отишао сам кући.
– Ето где сам ! – одговор на питање са почетка… Школска слава… Вечера, а мени сви честитају, видим искрено. Мислим да су сви искренији када ниси ту и волим да одем. И овде не бих био, али ово је наша Гага и моја школа.
Интервју са Иваном записала колегиница Драгана Ђурђевићм наставник хемије
+++
Којим речима и како се достојно опрашта од човека? Шта остаје након физичког нестанка оног који је био нечији син, брат, муж, отац, деда, рођак, пријатељ, комшија, колега?
Набрајајући све животне улоге закључујемо да је богат био живот Ивана Марковића и да зато за њим жали велики број људи. Часно је то, тешко и болно, али часно за оног за ким жалимо, за оне којима је био породица, за оне са којима је у послу пола живота провео.
Родио се у Горњем Крупцу, међ шљивама и ливадама подно Лесковика, гимназијске дане провео у Сокобањи, студирао у Скопљу и отуда нам свима довео МАкедонско девојче, радили заједно у Босни и Србији, родили БиЛ Јану и живели живот правих Југословена.
Био је космополита, овенчан и омеђен својим талентима за боју, поезију, музику и све што је срцу драго. Био је уметник и кад је уређивао излоге Текстилових радњи у граду – и кад је предавао ликовну културу својим ђацима, и кад је спремао комплетну сценографију за све школске приредбе, и кад је целу школу осликао својим радовима налик фрескама.
Подједнако осећајно и заносно, као што је сликао, рецитовао нам је између часова Јесењина и Превера, посебно Црњанског, онако спонтано и успут…
Свирао је гитару…
Стално је нешто цртао…
И певушио…
Бележио је и обележио школски живот многима од нас!
Хвала и збогом, наш вечити дечаче, Мали Принче, који си оставио свог најбољег пријатеља Зеца да заједно са нама пати у немој тишини, срећни ти путеви свемирски!
Пронађи планету на којој нема болести и туге, сликај, рецитуј поезију, свирај гитару и шеретски нам махни понекад да успоримо и предахнемо док смо још живи и здрави!
У име Вождоваца учитељица Ружица – и не за растанак, само последњи овоземаљски поздрав!
