Нема учитеља средњих година на југу Србије а да се са сетом неће сетити Алексинца, града своје младости и школовања у Учитељској школи или Педагошкој академији у Алексинцу. Поносни смо на дух те школе чијим ходницима данас шетају ђаци и наставници наше школе – ОШ „Вожд Карађорђе” Алексинац.
Први подаци о основној школи у Алексинцу датирају из 1835/36. године када је отпочео њен рад. Према извршењу Петра Радовановића, директора свих основних школа у Србији, школа је била општинска, а први учитељ у њој био је Јован Јовановић из Футога. Настава је извођена у згради на месту данашњег Интерната, познатој као „Голубарник”.
Нова школска зграда подигнута је 1845. године на углу улица Књаза Милоша и Тихомира Ђорђевића. Почетком XX века на том месту је подигнута зграда среза која и данас постоји. Према Закону о основној школи из 1858. године основна школа је постала државна. Истовремено женска основна школа, која је до тада била приватна, такође постаје државна, и бива смештена у зграду која се налазила на месту данашњих радионица Техничке школе на Бањском друму. Пресељењем Учитељске школе из Београда у Алексинац 1869. године настаје ново раздобље у развоју основног школства у Алексинцу. За потребе Учитељске школе из Мушке основне школе издвојена су четири разреда за Вежбаоницу Учитељске школе.
Од 1909. године Вежбаоница је са мањим прекидима радила у новој згради подигнутој на месту трошне зграде Женске школе на Бањском друму, све до 1963. године. Зграда Вежбаонице која је изграђена у дворишту Учитељске школе усељена је 14. октобра 1935. године. Вежбаоница је у њој радила до почетка Другог светског рата.
Мушка основна школа и касније Вежбаоница, прекидале су рад и претрпеле материјалну штету за време српско-турских ратова 1876/78. и Првог светског рата 1914/18. године. Наредбом министра просвете од 17. јула 1913. године, бр. 9822, сви ученици су завршили разред. Прекид рада у Вежбаонице трајао је све до 1918. године. Вежбаоница је обновила рад са Марком Марковићем, управитељем и учитељима - Михајлом Потићем, Драгољубом Марковићем, Проком Милошевићем и Милутином Кнез Милојковићем.
После Другог светског рата Вежбаоница је радила у новим условима када је започела реализација обавезног образовања. Због њене посебне улоге у образовању учитељског кадра наставила је да ради са четири разреда све до 1983. године. Директори Вежбаонице у послератном периоду били су - Добросав Шуњеварић, Василије Константиновић и Миодраг Ђорђевић.
Од 1959. године Вежбаоница је добила име по Аци Милојевићу, борцу из Алексинца, који је погинуо у Другом светском рату. Школски систем у Србији претрпео је значајне промене после доношења Устава 1963. године. Вежбаоница је и даље радила као четвороразредна школа чиме је Алексинац од 3.9.1968. године, и члану I под редним бројем 8. регистрована непотпуна основна школа „Аца Милојевић” са четвороразредним одељењима.
Основна делатност школе је да деци од 7 до 11 година, односно од I до IV разреда пружа обавезно основно образовање. Вежбаоница је годинама била методско-дидактичка база Учитељској школи. Сарадња је обухватала хоспитовање ученика Учитељске школе, одржавање огледних предавања учитеља, предавање ученика и друге активности.
Престанком рада Педагошке академије, престала је потреба за постојањем Вежбаонице. Тако је она 1983. године преузимањем дела наставног особља из ОШ „Љупче Николић”прерасла у потпуну основну школу. Ове две школе радиле су у истој згради до 1996. године, када је ОШ „Аца Милојевић” премештена у некадашњу зграду Учитељске школе и Вежбаонице.
Од 20.3.2003. школа носи назив ОШ „Вожд Карађорђе”.
Школи данас припадају и два издвојена одељења млађих разреда – у Глоговици и Алексиначком Бујмиру.
Школска зграда у потпуности је обновљена и налази се у мирном делу града, далеко од проментих улица што доприноси већој безбедности ученика. Велика зелена површина у екстеријеру, уређени парк са фонтаном, мало двориште за децу из Боравка, дрворед бреза поред школе са великом травнатом површином, одвојена школска дворишта и улази за млађе и старије ђаке, школа испуњена цвећем и осмехом добродошлице од улазних врата говори о великом ентузијазму запослених. Школа за нас јесте друга кућа, а колеге врло блиска породици.
Школа има библиотеку, велику светлу и уређену фискултурну салу, специјализоване кабинете, одлично опремљен дигитални кабинет. Део зграде намењен је Боравку - деци која читав дан проведу у школи, те светлост, боје и опрема ових просторија показује не само присност и топлину, већ и породичну атмосферу.
Никла на самом изворишту учитељства, формирана од најбољих ђака и учитеља као методичко-дидактичка база за обуку и увежбавање будућих учитеља, ОШ „Вожд Карађорђе” и данас доказује да су њена највећа снага и гаранција трајности, њено највеће богатство – њени ученици!
Њима се поносе средње школе у које одлазе, факултети које завршавају. Они су неретко ђаци генерације и носиоци престужних признања попут Златне петице Алексиначке гимназије. У земљи и свету нађши бивши ђаци, данас су признати стручњаци.
Неговању индивидуалних талената, као и тимском духу полаже се немерљива пажња. Поносимо се Вождовим звездицама (члановима малог хора), уживамо у лепоти Вождових хориста и музичара, радујемо успесима Вождових звезда (успешни спортисти и такмичари из свих области), аплаудирамо глумцима Вождовог позоришта и негујемо стваралачки дух кроз многобројне секције – Ликовну, Спортску, Драмску, Саобраћајну, Рецитаторску, Математичку...
Једина смо школа у општини која осим Светог Саве ‒ школске славе, обележава и своју славу – Светог Алимпија Столпника. Ми смо и кућа најпознатије породице читача у Србији и широм Балкана – Читалића.
Јединствени смо по Школици спорта, наставницима чију креативност препознају и други кроз њихове хобије и интересовања (сликање, иконописање, култура, писање, примењена уметност...), а и по томе какву енергију шири читав колектив за Дан вода, Дан јабуке, Ускршњу, Новогдишњу, Светосавску недељу ...
Наш албум успомена леп је и шаролик, осликава сву радост и понос што заједно чинимо једну посебну светлу тачку нашег града.
Куповином бубња и виралним изјавама директорке о року, школа је постала надалеко позната, али глас је остао јасан и звонак захваљујући заинтересовнаој деци и ентизијастичним сарадницима који су формирали школски бенд и ритам секцију, те донацијама знаних и незнаних пријатеља школе, међу којима су Бајага и Кербер најпознатији, што не умањује вредност ниједног од осталих поклона - тарабуке, хармоника, виолина, појачала, електричне гитаре, клавијатура...
Школа је формирала више клубова у жељи да омогући деци да препознају своје склоности и развијају вештине, а истовремено ради на изградњи сарадничких односа са родитељима и ученицима са жељом да школу сви доживимо као своју другу кућу.
