Драги наши осмаци,
Ушетали сте у нашу школу пре осам година, а убрзо и у наша срца и остали све време ту, чак и кад вам се чини да сте нам више на ивици живаца него у срцу.
Однос наставника и ученика често је као она непрестана борба између добродушног пољара Лијана и несташних Ћопићевих јунака. Све изгледа као битка, а заправо је вечито надмудривање проткано љубављу, бригом и напором да растући јачамо.
Прошли сте дуг пут од уплашених предшколаца који несигурно корачају кроз школске ходнике, преко ђака који предвођени својим учитељицама, упознају школски простор до мангупа који ескивирају обавезе и упадају у невоље. Некада лакше, некада теже, пребродили сте контролне, писмене, одговарања, пројекте, строгост и попустљивост, и ево нас пред новим изазовом.
Пред вама је корак у свет који не застаје да поздрави несигурне, почетнике, радозналце, бунтовнике. Сусрет са одраслим животом понекад није лак, али је изазован. Треба само бити добро припремљен за сусрет без заштите. Ипак, ми вам заштиту шаљемо. Имаћете је у сваком нашем сусрету, осмеху, заинтересованости. Врата ваше школе заувек ће за вас бити отворена, а ми ту за сваку помоћ, подршку, савет, загрљај.
На крају, испраћамо вас даровима којима се Вожд поноси. Нека породица и вредности које она недри буду ваш главни путоказ – љубав, пожртвованост, слога, оданост, храброст, одважност, преданост.
Срећно, драги наши осмаци!
Увек ћемо бити поносни на вас!
