Упознајте Алексинац!
Дете 1: ДОБРО ДОШЛИ У АЛЕКСИНАЦ
Дете 2: ИЛИ КАКО МИ ВОЛИМО ДА КАЖЕМО – ГРАД У СРЦУ СРБИЈЕ
Дете 3: ЈЕР СЕ НАЛАЗИМО 30 КМ ОД ТРИ ВЕЛИКА СРПСКА ЦЕНТРА
Дете 4: ОД НИША, КРУШЕВЦА, СОКОБАЊЕ
Дете 1: ОД НАС ВАМ ТРЕБА ПОЛА САТА ВОЖЊЕ ДО 3 ВЕЛИКЕ СРПСКЕ БАЊЕ
Дете 2: СОКОБАЊСКЕ, РИБАРСКЕ, НИШКЕ БАЊЕ
Дете 3: ОД АЛЕКСИНЦА СЕ ЛАКО СТИЖЕ И ДО НАЈВЕЋИХ АТРАКЦИЈА СРБИЈЕ
Дете 4: ЂАВОЉЕ ВАРОШИ, ВЛАСИНЕ И КОПАОНИКА
Дете 1: А ЈЕДНАКО ВАМ ВРЕМЕНА ТРЕБА ДА СТИГНЕТЕ И ДО ВЕЛИКИХ ГРАДОВА БАЛКАНА
Дете 2: ДО БЕОГРАДА, СКОПЉА, СОФИЈЕ.
Дете 3: ОДАКЛЕ ГОД ДА ДОЛАЗИТЕ
Дете 4: ИЛИ КУДА ГОД ДА СТЕ СЕ ЗАПУТИЛИ
Сви: ЗАСТАНИТЕ И УПОЗНАЈТЕ АЛЕКСИНАЦ!
Сцена 1. ЉУПЧЕ
ЗВОНО
Деца излазе са часова, хол, камен , долазе до камена, један заглеђује камен, други око њега, причају
Петар: Милане, шта бленеш у тај камен?
Ана: Ма, вата зјала, као и обично.
Милан: Ма, не лупај! Чудим се како га досад нисам видео.
Ана: Ко да ти гледашп где јурцаш, ни нас не видиш а камоли камен.
Петар: Стварно, Милане, шта се ту ишћуђујеш око камена, па одувек је ту.
Милан: Јесте, али тек сам малопре схватио зашто је то.
Ана: ДОбро кад си и ти нешто схватио!
Петар: Зашто је ту.
Милан: Малопре нам гост на часу био наставник историје и говорио нам о татар Ристи Прендићу.
Петар: Сад ми тек ништа није јасно – откуд татари имају везе с наставом историје, ваљда треба географи д апричају о њима.
Милан: Ето, немаш појма – татари су били писмоноше, јахали су спретно као татари и прелазили стотине километара. Татар Риста Прендић био је једна од њих и то најпоштованији у време књаза Милоша.
Ана: Добро, и нама је то некад причала учитељица. Ал какве везе има то са овим каменом?
Милан: Татар Риста Прендић био је низак растом и да би се попео на коња, био му је потребан овај камен.
Ана: Све ми је то у реду, али шта ће камен у нашој школи.
Милан: Наша школа некад је била је кућа Ристе Прендића, а у једном периоду овде је било и седиште енглеског конзула, па су је звали „Енглеска кућа”
ЗВОНО деца одлазе са сцене
Рецитација: Како је настао Алексинац, Александар Илић Илке
КАКО ЈЕ НАСТАО АЛЕКСИНАЦ, АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ ИЛКЕ
Дошо народ страни неки
Да се диви једној реки
Река танка као жица
Још се зове Моравица.
Сели људи крај те реке
Да пецају рибе неке
Скупљали се ту полако
Алексинац наста тако
Градио се ширио се
Сваког дана нови чика
Ко би реко већ је сада
Он стигао до Рудника
Да Морава беше тиша
Већ би стиго и до Ниша
А да негде не одлута
Ту су траке ауто-пута
Ако ниси до сад знао
Баш је тако он настао
Па се ето благо чичи
Још увек лепотом дичи.
Сцена 2. ВОЖД
ЗВОНО
Деца се окупљају као да су на одмору, седе на степеницама, долазе мупшкарац и жена (обучени пословно као учитељи)
Учитељица: Добар дан, децо? Велики одмор, зар не.
Јана: Јесте. Можемо ли да Вам помогнемо, тетккица је отишла да звони, сад ће
Учитељица: Нема проблема, сачекаћемо. Који сте разред?
Стефан: Четврти.
Учитељица: А како вам се зове учитељица?
Павле: Биља Цолић.
Учитељица: Стварно! (одушевљено) Па то је моја школска другарица! Заједно смо овде ишле у школу. Баш бих волела да је видим.
Сташа: Ви сте из Алкесинца?
Учитељица: Не, ја сам из Зајечара, али сам овде ишла у Педагошку академију.
Учитељ: Ми смо сви били ђаци Педагопшке академије која је некад радила у вашој школи.
Учитељица: То су нам најлепши дани били. Видите (показује на једну страну) – овде су биле учионице нас студената, а тамо (показује на другу страну), тамо су биле учитељице и ђаци. Код њих смо ишли на праксу.
Учитељ: Е, какви су то дани били! (деци) и сад, сваки пут кад уђемо у ову зграду, сетимо се тих дана…
Стиже теткица – девојчица: Добар дан, изволите?!
Учитељ: Имамо заказано код директорке. (окреће се деци) Обележавамо 40 година матуре, па бисмо да прођемо кроз школу.
Учитељица: До виђења, децо! И поздравите учитељицу, мада ћемо зајендо славити матуру за неки дан. )долазе)
Деца: До виђења!
Стефан (узима мобилни) : Погледајте стварно и на нашем сајту пише да је овде некад била Педагошка академија.
Павле: Зато стално неко сликање испред наше школе и слике матураната матораца.
Јана: Мени је то баше лепо. А шта пише још о тпј Педагопкој академији?
Стефан (чита с мобилног) Краљевска српска учитељска школа основана је давне 1871. године у Крагујевцу па пресељена у Београд, а када су учестали протести студената по краљ Александар је 1896. премештена из Београда у Алексинац указом краља Александра Обреновића.
Павле (вири преко рамена Стефану и чита с мобилног): Види, пише и како је гласио указ (чита помпезнмо као краљ)
„Ми, Александар I пo милости Божјој и вољи народној, Краљ Србије.
Ha предлог нашег министра просвете и црквених послова, a пo саслушању Нашег министарског савета, решили смо и решавамо: да се Учитељска школа, на основу чл. IV Закона о уређењу Учитељске школе од 31. октобра 1886. године, премести из Београда у Алексинац, округа нишког. Наш министар просвете и црквених послова нека изврши овај указ.“ Не мора овај део
Јана: Тај Александар је неки унук нашег Вожда. То је баш кул. Има везе и у имену наше школе с учитељима.
Стефан: Хајде да кажемо учитељици да су јој дошли другари! (јуре)
ЗВОНО
Рецитација: Четири годишња доба, Боби Прековачки – ово могу деца заједно глумци из Вожда Учитељ, а деца из Љупчета – ђаци.
ЧЕТИРИ ГОДИШЊА ДОБА, БОБИ ПРЕКОВАЧКИ
УЧИТЕЉ:
Које је, децо, годипшње доба
Када жуто лишће пада,
Кад престане силна моба,
Кад је берба винограда?
ЂАЦИ:
Кад се жито кући гони,
То се доба ЈЕСЕН зове.
Тада школско звонце звони,
Ђаци уче књиге нове.
УЧИТЕЉ:
А знате ли оно доба
Кад нам мтзну руке, уши,
Кад зевнете усницама
И тада се пара пуши?
ЂАЦИ:
Кад је добро покрај ватре,
То се доба зове ЗИМА .
Није само нама хладно,
Већ и нашим старијима.
УЧИТЕЉ:
А које је, децо, доба
Висибаба кад се јави,
А за њом и друго цвеће
Даје мирис совј дубрави?
ЂАЦИ:
Када прве дођу прице
И пчелице сишу свеће,
Тад ј оно дивно доба,
Зовемо га сви ПРОЛЕЋЕ.
УЧИТЕЉ:
А последње, децо, доба,
Кад нестане звона глас,
Сунце греје, купате се,
Ветрић њише зрео клас?
ЂАЦИ:
Последње је, `ал најслађе!
Ето игре, лопте ето!
Сунчамо се, купамо се…
То се доба зове ЛЕТО.
Водитељи – 4 детета најбоље 2 дечака и 2 девојчице – 2 Вожд, 2 Љупче
Дете 1: Одакле год да кренете да упознајете Алексинац – знајте и ово:
Дете 2: У Алексинцу читалаштво траје више од 150 година.
Дете 3: Градски мешовити хор „Шуматовац” постоји и проноси славу хорског певања више од 135 година.
Дете 4: У Алексинцу је Тихомир Ђорђевић издавао Караџић, први етнолошки часопис Европи.
Дете 1: И алексиначка црква „Свети Никола” обележила је значајан јубилеј од 180 година пре пар година
Дете 2:. Обавезно посетите Руску цркву у Адровцу, Манастир Светог Романа недалеко од села Прасковче, Манастир Свети Стефан у Липовцу .
Дете 3: И не заборавите да прошетате корзоом.
Дете 4: У Алексинцу су рођени многи који су задужили Србију – прота Стеван Димитријевић, Јелена Димитријевић, Коста Стојановић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Ђорђевић, Велимир Рајић, Гордана Брајовић…
ПЕВАЈУ СВИ КОШОБРАН ЗА ДВОЈЕ, ГОРДАНА БРАЈОВИЋ!
Аутор: Маја Радоман Цветићанин
Припремиле и глумили: учитељице и ученици 4. разреда алексиначких градских школа – ОШ,,Вожд Карађорђе “ и ОШ ,,Љупче Николић“
